„Нека Алах осветли (учини радосним) лице човека који чује нешто од нас, па то пренесе онако како је чуо; јер много је оних којима се преноси који боље разумеју од онога који је директно чуо.“

Подстицање на очување Посланиковог, алејхисселам, суннета и његово преношење људима.
Објашњење вредности познаваоца хадиса и почасти тражења знања о хадисима.
Врлина учених људи, који су стручњаци у извођењу закључака и дубоком разумевању вере.
Врлина асхаба, нека је Аллахово задовољство на њих, јер су они ти који су слушали хадисе Аллаховог Посланика, алејхисселам, и пренели их нама.
Ел-Мунави је рекао: „Овим је појаснио да преносилац хадиса није условљен да буде феких (правник), већ му је услов памћење, док је на фекиху да се посвети разумевању и размишљању.“
Ибн Ујејна је рекао: „Нема никога ко тражи хадис, а да се на његовом лицу не појави сјај због тог хадиса.“
Чување хадиса код хадиских учењака подељено је на два типа: памћење и записивање. Оба типа обухваћена су довом у хадису.
Разумевања људи су различита, па може бити да је онај коме је хадис пренет способнији да га схвати од онога ко га је чуо, и може се десити да неко носи знање о фикху, али није феких (стручњак у фикху).