„Од лепоте човековог ислама јесте да остави оно што га се не тиче.“

Људи се разликују по степену у исламу, а он постаје бољи практиковањем појединих дела.
Одбацивање празних и сувишних речи и дела доказ је потпуности човековог ислама.
Подстицање на бављење оним што човека заиста тиче у пословима вере и овога света. Ако је међу врлинама човековог ислама одбацивање онога што га се не тиче, онда је међу врлинама и бављење оним што га се заиста тиче.
Ибн Кајјим, Аллах му се смиловао, рекао је: „Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, сабрао је сву побожност у једној реченици када је рекао: „Међу врлинама човековог ислама је остављање онога што га се не тиче.“ Ово обухвата одбацивање онога што га се не тиче у говору, гледању, слушању, деловању, ходању, размишљању и свим видљивим и скривеним покретима. Ово је, дакле, исцрпна реченица која у себи носи целокупну побожност.
Ибн Реџеб је рекао: Овај хадис је један од основа лепог васпитања.
Подстицање на тражење знања, јер се њиме човек упознаје са оним што га се тиче и оним што га се не тиче.
Наређивање добра и забрањивање зла, као и саветовање других, припада стварима које човека директно дотичу, јер је за то обавезан.
У опште значење овог хадиса спада избегавање онога што се човека не тиче, а што је забранио Узвишени Аллах или што је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, осудио. Такође, спада и оно што човеку није потребно, као што су суштина и природа невидљивог света и одређени недокучиви детаљи космоса и шеријата. Поред тога, запиткивање о ономе што се није догодило или што се врло ретко може догодити такође спада у значење ове забране.