„Заиста сам ја онај који се највише боји Аллаха и који Га најбоље познаје!“

Ибн Хаџер је рекао: „Наредио им је само оно што им је лако како би на томе устрајали,“ или као што је рекао у другом хадису: „Најдраже дело Аллаху је оно које се континуирано обавља.“
Добар човек не би требало да напушта марљивост или улагање напора у раду, ослањајући се на своју доброту.
Дозвољено је да човек говори о својим врлинама или заслугама, ако за то постоји потреба и ако је сигуран да то неће довести до хвалисања или ароганције.
Приоритет у ибадету (обредословљу) је умереност и истрајност, а не претеривање које води напуштању или одустајању.
Ибн Хаџер је рекао: „Када роб достигне врхунац у ибадету и његовим плодовима, то га више позива на континуитет и устрајност у њему, ради очувања благодати и увећања исте путем захвалности на њој.“
Шеријатски је прописана срџба приликом кршења верске заповести, као и укор или исправљање особе која има разум и способност да схвати, ако пропусти да схвати, ради њеног подстицања на будност и опрезност.
Благост Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, према свом уммету, те да је вера лака (олакшана) и да је шеријат правоверан и толерантан.
Изражена жеља асхаба за ибадетом и њихово настојање да увећају добра дела.
Заустављање код онога што је Законодавац (Узвишени Аллах) одредио од обавезних прописа и олакшица, те веровање да је прихватање онога што је лакше, а што је у складу са шеријатом, прече и боље од онога што је теже, а што му је супротно.