„Код Аллаха нема ништа вредније од дове.”

У овом хадису се указује на вредност дове, те да онај човек који Узвишеном Аллаху упућује дову, он Га истински велича. Осим тога, човек тиме признаје да је Аллах апсолутно независан и да све поседује с обзиром на то да се од сиромашног ништа не тражи. Надаље, човек признаје да Аллах све чује будући да се глуви не дозива, те да је Аллах племенит с обзиром да шкртац неће ништа дати. Такође, човек очитује тиме да је Аллах милостив, јер се груб и осор неће одазвати и да је близу с обзиром на то да не чује неко ко је удаљен. На крају, упућивањем дове Аллаху очитују се и многа друга својства Његове величанствености и племенитости.