Претекоше муферридуни.'

Похвално је што више спомињати Аллаха, јер предност на ономе свету бива сходно мноштву добрих дела и искрености у ибадетима.
Зикр (величање) Узвишеног Аллаха може бити или само речима, или само срцем или и речима и срцем, а то је највећи степен.
У зикр се убрајају и они зикрови који су ограничени шеријатом, попут јутарњих и вечерњих зикрова или на крају обавезних намаза и сл.
Рекао је Невеви: „Знај да вредност зикра није ограничена само на изговарање: Субханаллах, ла илахе иллаллах, елхамдулиллах, Аллаху екбер и сл., него се свако онај ко уради нешто у име Аллаха убраја у оне који Њега спомињу.“
Спомињање Аллаха један је од највећих узрока устрајности на Аллаховом путу. Рекао је Узвишени Аллах: „О верници, када се с каквом четом сукобите, устрајни будите и непрестано Аллаха спомињите да бисте постигли што желите.“ (Ел-Енфал, 45.)
Сличнoст између оних који спомињу Аллаха и планине Џумдан лежи у издвојености и повучености; планина Џумдан издвојена је од осталих планина, исто као што су они који се сећају Аллаха издвојени, јер онај ко се сећа Аллаха, његово срце и језик су потпуно посвећени спомињању свог Господара, чак и ако је окружен људима. Таква особа налази утеху у тренуцима самоће и осећа нелагоду у претераном дружењу с људима. Такође, успоредба може бити у томе да је спомињање Аллаха разлог за постојаност у вери, као што су планине разлог за стабилност земље. Или, може бити у томе да је предност у чињењу добра на овом и будућем свету, јер је онај који путује из Медине ка Меки, када дође до планине Џумдан, знао да је близу Меке, па је онај ко је стигао до те планине био испред других. Слично томе, онај који се често сећа Узвишеног Аллаха има предност над другима у мноштву свог спомињања Аллаха, а Аллах најбоље зна.