„Ко каже, када чује позив на молитву: ‘Аллаху, Господару овог потпуног позива и предстојеће молитве, дај Мухаммеду узвишено место и врлину и подигни га на похваљени положај који си му обећао’, заслужиће моје заступништво на Судњем дану.“

Ова дова је прописана да се проучи након понављања речи мујезина, а ко није чуо езан, не треба је изговарати.
Посебна врлина Посланика, нека су на њега мир и благослов Божији, огледа се у томе што му је дато посредништво (ел-весила), похваљени положај и велико заговарање за људе на Судњем дану у пресуђивању међу створењима.
Овај хадис је доказ да ће се Аллахов Посланик заузимати за људе, јер каже: „Заслужиће моје заступништво на Судњем дану.“
Његово заговарање биће: - за оне који су починили велике грехе из његовог уммета, да не уђу у ватру, - или за оне који су већ ушли да изађу из Ватре, - или да добри уђу у Рај без полагања рачуна, - или за подизање степена оних који су већ у Рају.
Ет-Тиби је у коментару хадиса рекао: „Од почетка езана до речи ‘Мухаммед је Аллахов Посланик’ представља ед-да'ветут-тамме/потпуни позив/الدعوة التامة (први део дове: Аллаху, Господару овог потпуног позива...).“ Речи „хај'але...“ , односе се на предстојећу вес-салатил-ка'име/и предстојеће молитве (намаза, споменутог у другом делу дове: Аллаху, Господару овог потпуног позива и предстојеће молитве...)“. Могуће је да се под речју ес-салат/молитва мисли на дову, а под речју ел-ка'име оно што је трајно, као у изразу „قام على الشيء“ што значи да је остао доследан у томе. У том случају, речи „вес-салатил-ка'име“ представљају објашњење савршеног позива. Ипак, најочигледније је тумачење да је „молитва“ оно што се спомиње као обавезна молитва (намаз) на коју се тада позива.
Ел-Мухеллеб је рекао: „Хадис подстиче на упућивање молбе у временима молитви, јер је то време када је највећа нада да ће молба бити примљена.“